Gen Z ne beži od karijere – ali beži od burnouta

Uobičajena priča o generaciji Z na poslu često počinje pogrešno: mladi neće da rade, neće u kancelariju, neće odgovornost, neće šefove. Noviji podaci pokazuju da slika nije baš crno-bela. Ima mnogo viš nijansi, jer generazcija Z ne odbija karijeru, ali drugačije računa cenu kojom treba da je plati.

Dilojt je sproveo globalno istraživanje o generaciji Z i milenijalcima za 2026. godinu, urađeno na više od 22.500 ispitanika iz 44 zemlje. Ono zaista pokazuje da samo četvrtina pripadnika Gen Z želi brzo napredovanje kroz česte promocije. Većina radije bira postepen rast, bočne poteze i sticanje iskustva koje dugoročno ima smisla. To, međutim, nije manjak ambicije. To je oprez prema modelu u kojem se uspeh često meri titulom, stalnom dostupnošću i umorom koji se predstavlja kao dokaz profesionalne i lične vrednosti.

Još zanimljiviji je podatak da samo šest odsto Gen Z i milenijalaca kaže da im je liderska pozicija primarni karijerni cilj. To ne znači da liderstvo odbijaju zauvek. Dilojt navodi da je interesovanje za više liderske uloge rasprostranjeno, samo nije hitno. Mladi zaposleni vide šta menadžerske pozicije često nose: više stresa, više odgovornosti, manje privatnog vremena i veći rizik od sagorevanja.

Posao je u redu, ali život je važniji

Starije generacije su često učile da se uspeh gradi tako što se izdrži pritisak, ostane duže, prihvati više i ćuti dok se ne dođe na red. Gen Z češće pita: šta time dobijam, a šta gubim? Ako napredovanje znači da se stalno odgovara na poruke, vodi tuđi stres, gubi san i nema život van posla, onda promocija više ne izgleda kao nagrada, nego kao skuplja verzija iscrpljenosti.

Finansijski pritisak dodatno objašnjava ponašanje mladih na tržištu rada. Rojters je, pozivajući se na istraživanje Bank of America, preneo da 34 odsto pripadnika Gen Z i dalje prima finansijsku pomoć od porodice, dok 42 odsto živi od plate do plate. Čak i među mladima sa šestocifrenim prihodima u dolarima, 29 odsto ima isti problem. To znači da posao formalno postoji, ali ne daje uvek osećaj stabilnog ulaska u odraslo doba.

Zato odluke mladih ne treba tumačiti samo kroz karakter. Kada mlada osoba odbije loše plaćen posao sa nejasnim radnim vremenom, to nije uvek razmaženost. Kada traži fleksibilnost, to ne znači da ne želi obavezu. Kada odlaže preseljenje, brak, dete ili novi kredit, to često znači da pokušava da izbegne životnu odluku bez oslonca.

Ni na poslu, ni kod kuće

Zanimljivo je i da Gen Z nije toliko zaljubljena u potpuno udaljeni rad koliko se često misli. Galupovi podaci iz 2025. pokazuju da samo 23 odsto zaposlenih iz Gen Z koji mogu da rade na daljinu želi potpuno remote model, manje nego kod starijih generacija. To ruši stereotip da mladi samo žele da rade iz kreveta. Preciznije je reći da žele fleksibilnost, ali i učenje, kontakt, mentorstvo i osećaj da su vidljivi u organizaciji.

Za mlade na početku karijere kancelarija nije samo prostor nadzora. Može biti mesto gde se uči nepisani deo posla: kako se razgovara sa klijentom, kako se postavlja pitanje, kako izgleda dobar sastanak, kome se obraćaš kada zapneš. Potpuni rad od kuće za početnika može značiti slobodu, ali i izolaciju. Zato je hibridni model često bliži njihovim potrebama nego potpuna daljina ili obavezna kancelarija pet dana nedeljno.

Veštačka inteligencija otvara još jedan sloj priče. Dilojt navodi da 74 odsto Gen Z i milenijalaca koristi AI u svakodnevnom radu, a da ga veliki deo mladih koristi i za učenje, razvoj i karijerne savete. To je nova vrsta radnog snalaženja: kada nema mentora, mladi pitaju AI kako da napišu mejl, kako da se pripreme za razgovor, kako da nauče veštinu ili kako da se nose sa stresom.

Ambicija nije isto što i sagorevanje

Zato priča o Gen Z na poslu ne može da se svede na etiketu „neće da rade”. Tačnije je reći da ova generacija ulazi u radni svet u kojem su stanovanje skupo, sigurnost slabija, tehnologija brža, a granica između rada i privatnog života tanja nego ranije. Oni ne odbijaju ambiciju. Odbijaju ideju da ambicija mora da izgleda kao sagorevanje.

Za poslodavce je poruka jasna: ako žele mlade ljude koji ostaju, uče i napreduju, moraju da objasne šta napredovanje zaista donosi. Ne samo veću titulu, nego razvoj, podršku, mentorstvo, smisao i granice koje ne uništavaju život van posla. Gen Z možda nije generacija bez radne etike. Možda je generacija koja prvi put glasno pita koliko ta etika košta.